Свиће зора 31. маја 1809. године и Стеван Синђелић са својим људима пркосно чека турски напад. За то време, Трнавац је обавештен о сили која ступа према Чегру али једина његова реакција била је да пребије гласника који му је донео ту вест.
У међувремену, Хуршид-паша наређује фронтални напад, са маневром који је ишао у ширину где је намера била опкољавање устаника. Синђелић га је прозрео и брзим дејствима коњице успео да успори Турско напредовање, али му је већ тада било јасно какви су му изгледи у борби са далеко бројчано намоћнијим непријатељем. На његов шанац јуришало је око 20 000 турских војника и Синђелић је био спреман да их дочека и одбије, али оно што није знао јесте да су Османлије формирале и лево крило.
Из нишке тврђаве кроз подземни ходник који је повезује тврђаву са брдом Виник, десно од Синђелићевог положаја, Турци извлаче топове и чак 4000 пешадинаца. Са тог истог брда, са ког се Чегар види као на длану, дејствовала је и турска артиљерија.
Постоји занимљива прича везана за то.
Турски заповедник који је командовао топџијама на Винику изгледа није био толико вешт ратник па је дејство његово артиљерије било веома лоше. Толико, да је Хуршид-паша узјахао коња, одјахао на Виник и тамо му лично пресудио.
Нека сведочанства кажу да је несрећнику одсекао главу, док друга тврде да га је задавио голим рукама.
Било како било, артиљерија није направила много губитака добро ушанченим Синђелићевим борцима па су Турци преузели, испоставиће се, тактику која ће за резултат имати огромне губитке.
Милован Кукић, један од сведока битке даје живописан опис: „Турци су пет пута нападали, а Срби су их пет пута јуначки одбијали. Сваки су пут Турци били одбијени с великим губитком. Једни су Турци нападали, а други су преко њих ишли у напредак, и тако кад шести пут нападну испуне опкопе мртвима, живи преко њих навале у шанац и стану се са Србима бити пушкама, сећи и бости сабљама и ножевима. Војници српски из других шанчева повичу да се Стевану иде у помоћ, али не дођоше у помоћ или што нису могли без коњаника или што Милоје Петровић није дао.“
И заиста, Турци су толико нападали и толико гинули да су лешевима напунили Синђелићев шанац. Један од озлоглашенијих турских заповедника Малић-паша, махнито је бодрио арнаутске јединице вичући на албанском:
„Удрите! Не срамотите се за једну кашику крви!“
За то време, Милоје Петровић је одлучио да је паметније не уплитати се у битку.
Тако је Синђелић остао без икакве наде да ће добити било какво појачање.
Наредио је да се изведу на безбедно рањеници, распустио је неке добровољачке чете, мада неки од њих нису хтели да одступе, а онда наредио свом сеизу да „припреми“ укопану барутану.
У тренутку када је у шанцу остало свега неколико стотина устаника, огорчено се борећи са Турцима прса у прса, Синђелић се пробија са капетаном Славујевићем до места где је била џебана, потеже кубуру, нишани и пуца.
Огромна експлозија запарала је небо изнад Чегра, ка њему су полетеле душе Синђелића и његових јунака, док су Петровић и остали све то страдање немо посматрали.
У чегарском шанцу је остало око три хиљаде мртвих устаника, међутим, турски губици су били толико велики да је то натерало свирепог Хуршид-пашу да буквално полуди од беса. На Чегру је пало негде око 10 000 турских бораца, мада неки извори говоре да их је било чак 15 000. Била је то потпуна катастрофа за турску армију јер победа коју су извојевали једноставно није била никаква компензација за тако велике губитке.
Одломак из књиге „Велике српске битке“, аутора Дејана Стојиљковића, који је подржао наш пројекат. Посетите сајт аутора: dejanstojiljkovic.rs.
0 коментара