Један од преломних тренутака Првог српског устанка била је Битка на Чегру, која се одиграла 31. маја 1809. године на брду Чегар, код села Каменица надомак Ниша, између српских устаника и Османлија.
У поход на Ниш кренуло је око 16 хиљада српских устаника. Иако окупљени у Делиграду 21. априла, пред Ниш долазе тек 27. априла. Код села Каменица, Горњи Матејевац и Доњи Матејевац, изграђује се шест шанчева.
Први и највећи је био на Чегру са војводом Стеваном Синђелићем, други у Горњем Матејевцу са Петром Добрњцем, трећи северозападно од Каменице са војводом Илијом Барјактаровићем, четврти у Каменици са главним командантом Милојем Петровићем, пети шанац је био изнад Каменице са војводом Пауљом Матејићем и шести у Доњем Матејевцу.
Захтев Милојa Петровића да се Ниш одмах нападне није прихваћен. Тражило се да се сачека са нападом и изврши јака блокада града. Са друге стране, турска војска је добила велико појачање од преко 20 хиљада војника из Једрена, Солуна, Врања и Лесковца.
Милоје Петровић Трнавац (1760-1810)
Војвода из времена Првог српског устанка. Поред Узун-Мирка Апостоловића и Кондe Бимбашe, био је један од војних заповедника у Бици за ослобођење Београда, 1806. г. Пре избијања битке на Чегру, 1809. године, постављен је нa место команданта за напад на Ниш, што је Петар Добрњац схватио као личну увреду. Због тога је између Петра и Милоја убрзо настала велика нетрпељивост која је имала негативан утицај на морал и борбену готовост устаничке војске.
Непосредно пре одлучујуће битке, Трнавац је направио велику тактичку грешку. Наредио је Вељку Петровићу да са већом групом својих људи напусти положај и оде у Гургусовац (Књажевац), како би спречио могући турски продор из тог правца према Каменици. Одмах потом и Петар Добрњац је, без пристанка Трнавца, напустио Каменицу и са борцима и два топа кренуо према Гургусовцу.
Због великог пораза и Милојеве грешке, Карађорђе му је одузео војводску титулу. Трнавац је био жељан освете према Карађорђу због доживљене срамоте. Стога је у јесен 1810. г. подстрекао на убиство космајског кнеза и војводе Марка Катића у селу Рогачи током једне свадбе. Желео је да тиме подигне буну против Карађорђа, али је видевши да му план није успео, побегао у Земун, на територију Аустроугарске. Тамошње власти су Трнавца вратиле у Србију и то у Шабац, где је Карађорђе наредио Луки Лазаревићу, шабачком војводи и својој десној руци, да одруби главу Трнавцу.
Петар Тодоровић Добрњац (1771-1831)
У младости је био хајдук. Карађорђе га је позвао да се прикључи у борби против Турака. Учествовао је у Боју на Иванковцу 1805. г. против Хафиз-паше, после које проглашен за војводу. После Битке код Делиграда 1806. г, против Ибрахим-паше, долази у ред првих старешина у земљи. Када је Карађорђе 1809. године поделио војску на четири дела, јужни део, који је био усмерен ка Нишу водио је Милоје Петровић.
Због свађе између Добрњца и Милоја Петровића Трнавца изостала је помоћ војводи Стевану Синђелићу, у Бици на Чегру 1809. г, што је довело до српског пораза. Петар Добрњац и Стеван Синђелић су били кумови. После пада Делиграда 1809. г. напустио је Србију због неслагања са Карађорђем. Живео је у Русији, где је и преминуо, у Јашију 1831. г. Сахрањен је у дворишту Цркве Светог Спиридона, мада нигде не постоји обележје.
Стеван Синђелић (1770-1809)
Војвода из времена Првог српског устанка. Пре устанка служио је код чувеног ресавског кнеза Петра, кога су дахије пред почетак устанка посекле. Чим је објављен устанак у Орашцу, Карађорђе је о томе обавестио Стевана Синђелића који је одмах побунио целу Ресаву. Османлије које су из Ћуприје одмах кренуле против устаника Синђелић је спремно дочекао на Јасењару, између Свилајнца и Ћуприје и потукао их до ногу. После тога, Синђелић је учествовао у Боју на Иванковцу где се показао као добар и способан војсковођа, због чега га је Карађорђе поставио за ресавског војводу.
Заједно са Добрњцем је ратовао по моравској долини и освојио Ћуприју, Параћин и Ражањ, до Делиграда. Судбоносне 1809. године код Каменице, села надомак Ниша, устаници су имали шест шанчева. У првом, на брду Чегар, је био војвода Синђелић са својих 3 хиљаде Ресаваца. Кад су Османлије сазнале да су се Хајдук Вељко и Петар Добрњац повукли с војском, кренули су јако на српске положаје на Чегру. Битка је почела у јутарњим часовима 19. маја (31. маја по новом календару). Османлије су јуришале четири пута, али су их Синђелићеви јунаци одбили. На крају су, преко оних који су изгинули и испунили ровове око шанца, Османлије на јуриш ушле у шанац. Борба пушкама, претворила се у борбу кундацима, ножевима, и голим рукама.
Када је Синђелић видео да их не може истерати из шанца, да је много устаника изгинуло и да не би доспео жив у османске руке, опалио је из своје кубуре у пуну бурад барута. Експлозија је означила крај битке у којој је погинуло око 16 хиљада Османлија и 4 хиљаде српских устаника. Нишки паша наредио је да се све српске главе одсеку и однесу у Ниш. Ћурчије су тамо одрале главе и предале их паши који је наредио да се сазида Ћеле-кула. На врх Ћеле-куле стављена је лобања Стевана Синђелића, која се данас чува у посебној витрини поред саме Куле.
Илија Барјактаровић (1771-1828)
Војвода из времена Првог српског устанка. Устаницима се придружио након победе на Иванковцу 1805. г. Карађорђе га је поставио за параћинског војводу. На положају је остао све до 1809. г. када га је вожд послао на утврђење Делиград. Године 1813. добио је звање главнокомандујућег и заповедао је југоисточним фронтом.
За њега се не може рећи да је био изразит јунак, попут неких других српских војвода. Ипак, био је значајна личност за решавање многих управних и судских послова, а такође је био права личност за решавање многих послова у међународним односима. Када су Турци били пред нападом на устанике, Илија је са њима обављао преговоре. Био је један од чланова српске депутације која је у Нишу наставила преговоре са Османлијама. Након одбијања српских услова од стране Османлија и османске контрапонуде од стране српских устаника, Османлије врше велику офанзиву 1813. године и српска одбрана на многим местима бива пробијена.
Војвода Барјактаровић је, попут Карађорђа, отишао преко Дунава након слома устанка. Вратио се 1815. г. када га је кнез Милош именовао за члана магистрата ћупријске нахије, у Свилајнцу. Ту је живео до своје смрти.
Пауљ Матејић (1770-1816)
Војвода из времена Првог српског устанка. Био је војвода Млавске кнежине Пожаревачке нахије од 1811. године. Војну каријеру је почео као капетан (буљубаша) под командом Петра Добрњца
У боју на Иванковцу решени да се бране по сваку цену устаници су се ушанчили на цариградском друму на Гиљу код Јагодине где се налазио Карађорђе са око 5 хиљада бораца. Други одбрамбени положај се налазио у селу Иванковац код Ћуприје источно од Мораве, где је био пут за Београд преко Пожаревца. Ту су били Миленко Стојковић и Петар Добрњац са Пожаревљанима, Стеван Синђелић са Ресавцима, Илија Стошић са Хомољцима, Милисав Ђорђевић са Црноречанима и Пауљ Матејић са борцима из Млаве.
Предводио је устанике из млавског краја у многим значајним биткама, а једна од њих је била и на Чегру, приликом ослобађања Ниша. Српски владарски савет именовао га је после Букурешког споразума за првог сталног команданта Гургусовца (Књажевца). После неког времена проведеног у Хабзбуршкој монархији у Србију се вратио 1815. године и до своје смрти остао у свом родном селу Мелници, код Петровца на Млави.
Вељко Петровић (1780-1813)
Хајдук из времена Првог српског устанка. У младости је Вељко Петровић био чобан и слуга. У својој 22. години убио је двојицу Османлија који су напали његову сестру и одметнуо се у хајдуке. Прво је отишао у Видин код Пазваноглуа, управника Видинског пашалука и старешине одметнутих од централне турске власти видинских јаничара, упамћеног као пријатеља грчког револуционара Риге од Фере. Због преке нарави убија два његова момка и бежи, да би од 1803. г. био хајдук у чети Станоја Главаша. Потом прелази код старешине Смедеревске нахије, војводе Душана Вулићевића Ђуше.
Од 1804. г. учествовао је у Устанку у чети са Главашем, а после са Душаном и Вујицом Вулићевићем. Његова својеглавост утицала је на то да у време рата не буде послушан ни Вујици, а потом ни Карађорђу. Са Вулићевићем се борио за Београд 1806 године. Годину дана касније, постао је буљубаша и добио дозволу од Совјета да побуни Криви Вир и Црну Реку. Године 1809, бранио је Бању од Османлија. Годину дана касније, одликован је руском Великом златном медаљом за храброст. Нарочито се истакао у бици на Варварину, где је био рањен у леву руку и због тога остао мало сакат.
Године 1811, постао је крајински војвода и упућен је у Неготин, на Крајину. Судбоносне 1813. неколико турских коњаника га је напало код села Буковча, где их је Вељко разбио. Велики бојеви око Неготина почели су у лето 1813. године. Вељко продире до Видина, али се убрзо однос снага мења. Турци су почели да опседају Неготин појачањима које им је послао турски паша из Влашке. Укупно 16 хиљада турских војника је нападало Неготин, кога је бранило 3 хиљаде Срба. Вељко је утврдио Неготин, направио шанац, дигао куле и сачекао Турке.
Понестала је и муниција, па се хајдук Вељко сети и нареди да се сакупе по Неготину калајне ствари, и да се растопе у пушчана зрна, а у топове је наређивао да се само стављају талири. Једно јутро, после двадесетак дана одбране, око 20. јула, погодило га је топовско ђуле кроз сред плећа. Његов брат Милутин га је увече закопао код неготинске цркве. Након Вељкове погибије, Турци су заузели Неготин и Крајину.
0 коментара