Година је хиљаду осамсто девета. Устанички подвизи увелико трају и сваки наредни корак се припрема промишљено и постепено. Ситуација на тлу Србије је сложена, али планови о даљем току устанка се настављају.
У то време, Русија и Турска ратују међусобно. Неуспели покушаји мира почетком 1809. године донели су новине на пољу даљих дејстава. Због тога је одлука Турске у погледу распореда снага била сасвим оправдана – било је очекивано да ће борбе са руским снагама захтевати бољу опремљеност и виши ниво приправности војске. Проценили су да ће им, у борби са руском војском, бити неопходна јака одбрана на Дунаву, и да би истовремено био захтеван и велики подвиг борити се против устаника. Устаничко напредовање на југу представљало је страх да би могли, у садејству са руском војском, да допринесу поражавајућем исходу турске војске у овом сукобу. Њихове уједињене снаге са сигурношћу су могле да угрозе турске планове и опстанак. Због тога су им понудили одређене услове мира, а трупе предвиђене за борбу против устаника послате су тек оног момента када је уочен пораст броја њихових снага у подручју око Ниша.
Сарадња између Србије и Русије у овом подухвату убрзала је ратне припреме. То је обухватало опште регрутовање, војне вежбе, као и пристизање велике количине муниције из Русије. На дан Ускрса, 10. априла, донета је одлука да отпочну ратна дејства и тада су, као војводе, именовани Миленко Стојковић, Петар Добрњац, Сима Марковић и Јаков Ненадовић. Други великани устанка били су распоређени у појединачним командама четворице предводника. Тако је Хајдук Вељко био под командом Миленка Стојковића, Милоје Петровић код Петра Добрњца, Антоније Пљакић код Симе Марковића, а Милан Обреновић, Лазар Мутап, Поп Лука Лазаревић и Стојан Чупић били су испрва распоређени у команди Јакова Ненадовића. Требало је освојити Ниш, или барем опколити град и добро чувати све прилазе. Међутим, суштина овог великог подвига није било само освајање Ниша, већ подстицање народа на устанак, што би учинила устаничка подељена војска својим продирањем у више праваца. Карађорђе је сматрао да би требало главнину снага упутити ка југозападу, Сјеници и Новом Пазару. Са друге стране, виђење Младена Миловановића и осталих устаничких вођа било је да је неопходно паралелно дејство ка Нишу, Босни, Црној Гори и источној Србији. Младен Миловановић је на овом збору такође инсистирао на промени команданата, те је коначни план скројен тако да је Милоје Петровић требало да заузме Ниш, Миленко Стојковић да се повеже са руском војском, Сима Марковић и Лука Лазаревић да се упуте ка Босни, а Карађорђе да, удружен са црногорским трупама, пресече пут турским војскама, усмереним ка Босни.
Ситуација је постајала све неповољнија, услед неколико кључних и преломних тренутака. Промена планиране команде и разједињеност предводника допринели су општој неорганизованости. Народ је био несигуран у исход и уплашен, те су побуне биле врло честе. Младен Миловановић је активно деловао са циљем да примири усплахирен народ и створи услове за неометано спровођење ратног плана. Засигурно највећа прекретница целокупног подвига јесте изостајање руске ратне офанзиве и повлачење војске. То је оснажило и охрабрило турску војску, која је значајне снаге преусмерила ка фронту са устаничком војском. Тадашњи велики везир Јусуф-паша послао је део снага ка Видину, а дупло више, око 20.000, према Нишу. Милоје Петровић је одмах по преузимању команде кренуо са војском из Београда. По неким претпоставкама, она је у том тренутку бројала између дванаест и тринаест хиљада војника, и располагала са 13 топова. Јован Протић, члан тадашњег Совјета, такође се упутио ка Нишу, са важним задатком да барут који се налазио у близини манастира Манасија у Ресави одвезе у логор према Нишу. Војска устаника се нашла распоређена дуж фронта у Нишу крајем априла. Били су подељени у шест шанчева, од којих је највећи био онај у коме су се налазили војници из Ресаве, Ражња и Алексинца. Тај шанац је био позициониран на Чегру и њиме је командовао Стеван Синђелић. Он је био окренут ка Винику, одакле се очекивао напад. Коњаника није било, а имали су три топа. Шатор се налазио на северном делу утврђења, а на јужном барутни магацин. Синђелић је тражио да се у шанцу налазе само ресавски војници, али како их није било довољно да га попуне, придодати су и војници из других војних скупина.
Међу старешинама није постојало јединствено мишљење о даљем деловању. У Нишу је тада, по процени, било свега око 3.000 војника, што би устаницима омогућило да заузму Ниш, иако је био утврђен. Међутим, тактика турске војске је била ефикасна. Они су тежили ка томе да мањим подухватима заварају војску устаника и добију на времену. Почетком маја је дошло до сукоба у коме су устаници нанели тешке губитке турској војсци, заробивши 12 њихових војника, али циљ те офанзиве са турске стране био је да се скрене устаничка пажња, како би њихова војска могла неометано да се сконцентрише на фронту. Пред одлучујуће борбе, турска војска је бројала нешто више од 30.000 војника.
Даља тактика Османлија била је да разједине српску војску. Парцијалним нападима у близини Ниша, успевали су да их ослабе у одређеној мери. Хајдук Вељко, који је био у шанцу код Петра Добрњца, у два наврата је напустио шанац са коњаницима да би пружио војну помоћ на оним местима где је српска војска била нападнута. Када је то учинио други пут, позвао је Петра Добрњца у помоћ, што је значило да шанац у коме су они претходно били, код Доњег Матејевца, неће бити брањен. Њега су Турци заузели 30. маја, а позиција шанца им је омогућила да охрабрени крену у јуриш на чегарски шанац, што се наредног дана и догодило.
Парцијалним деловањем и расподелом снага, околности су биле скројене тако да се услови за један од највећих окршаја у Првом српском устанку догоди управо на месту где су устаничке снаге биле најбоље утврђене и непоколебљиве. Херојски подвизи, неустрашивост и јунаштво, уврстили су битку на Чегру у ред најзначајнијих битака у историји српског народа, која и данас прича причу о снази воље за слободом.
Ауторка: Ивона Илић
0 коментара