Рано јутро 31. маја 1809. представљало је почетак дана када ће се повест људске борбе за слободу исписати у духу трагичности. Шамит-паша је преузео команду над дејствима ка чегарском шанцу и напад је отпочео. Поред још три структурисане турске војске, укупност снага је бројчано износила између 15 и 20 хиљада људи. Војна групација Исмаил-паше чинила је резервне трупе.
Напад на чегарски шанац долазио је из два правца – први је био већ заузети шанац Петра Добрњца, али главнина је ипак пристизала из правца Ниша. Турска војска се претежно ослањала на коњицу и уздала у своје способности и припремљеност, али до поднева им је чак 5 напада било одбијено и то са великим губицима. Показали су изузетну отпорност и непоколебљивост, али нису успевали у својој суштинској намери.
Командант Шамит-паша сматрао је срамним да бројчано надмоћне турске снаге не могу поколебати храброст и борбеност устаничких трупа. Стога је својим војницима запретио смрћу уколико се у овако наизглед извесној борби не докаже њихова увереност у победу. Када им је још један истрајни покушај донео улазак у шанац, тада се уједно догодио и најкрвавији обрачун ове битке. То се одвило када су Турци напали најслабије заштићени део шанца, ушавши у југоисточни део утврђења.
Због близине Турака, ватрено оружје којим су устаници располагали било је неискористиво и ту се најбоље показало да је мотив слободе основни узрок непоколебљивости устаника. Користили су све што су могли да им се супротставе, те чак постоји податак да да су их убијали обичним дрвеним палицама. Синђелић је у овој ситуацији тежио ка томе да напад регулише и у шанцу и изван њега. Три стотине Ресаваца је изашло из шанца и сузбијало снаге споља, док су се остали сукобили у унутрашњости. Устаници у шанцу су славили ову победу, међутим тада је стигла вест о немогућности прикључивања Пауља Матејића чегарским снагама, јер је турска војска већ идејно испланирала разбијање његових трупа.
Око шанца су турске снаге постајале све бројније и бројније, формирајући обруч. Синђелић је имао простора да побегне са својим војницима и изда наредбу за повлачење, али то није учинио. У Првом српском устанку се ниједан војвода није повукао са бојишта. Када су српске снаге биле пресечене на стотину војника, Стеван Синђелић је одлучио да запали магацин са барутом и минама и на тај начин избегне предају у руке Турака. Ниједна српска војна групација није могла да притекне у помоћ Синђелићу.
Било је покушаја да се Турци зауставе топовском паљбом, али то је било неизводљиво када су се у шанцу нашли припадници и српских и турских снага. Устанички губици су износили преко 2000 жртава, 12 топова, мноштво муниције и војне опреме. Из шанца на Чегру преживело је свега 5 устаника и то је такође била заслуга Стевана Синђелића. Међу петорицом преживелих, налазио се и његов брат. Сматрао је да они треба да избегну експлозију како би за даље устаничке подвиге остало сведочење о догађајима на Чегру.
Неколико Турака је после експлозије нашло тело Стевана Синђелића, када су му одсекли главу и однели је у тврђаву. После страшног пораза, у устаничкој војсци је завладала велика неорганизованост и сви су напуштали своје шанчеве. Карађорђе се, након сазнања о трагедији, упутио ка Делиграду да организује одбрану. Турци су зауставили даља напредовања због тога што су Руси прешли Дунав.
Битка на Чегру је, по свом завршетку и размерама последица, људску идеју и тежњу о слободи окарактерисала као крик који и данас одзвања за животима палим надомак Ниша.
Ауторка: Ивона Илић
0 коментара